а̏бер и абе̑р,
а̏бера м. од арап. chaber глас, метаф. појам: Ја̀ ју пи̑там, она а̏бер нема! Кад сврака пред кућом крекеће, домаћица у Вучитрну промоли главу и с осмехом на лицу рекне јој гласно и по мало певајући: а̏јер абе̑р!... Верује се да је она некакав аброноша. — У В. а̏бер. RJA. hȁber, m. и hȁbar, hȁbra. Ајда̑р и Ајда̏р м. и.: Ајда̑р Буња̑к, али Ајда̏р-ага. У ДК. забележено је да је Аидар из села Бобојевца писао манастиру пола чабра пшенице, а други један Аидарь из села Чивлака писао 1789 год. манастиру чабар јечма. — У В. Ајдар м. RJA. А̀jdar и Hajdar. Реч је узета из арап. hajdar што значи лав. ајде̑мо и а̏јдемо,
реч којом 1. л. наређује множини, потстиче и убрзава неку радњу: а̏јдемо, да ноћи̑мо. БП. Исп. у В. под р. ха̀јде, хајдéмо. а̄кибе̏т и акибе̏т свеза и прил. најзад, најпосле; па ипак, од арап. а̑kibet им. и свеза: Акибе̏т па̏днуће ји на̑м. — А̄кибе̏т и она је што запа̏зила.
ама̏н и а̄ма̏н узв. вај, авај: Ама̏н, за бо̏жи а̑тар, немо̑јте тако̑! БМ. — Ама̏н, и̏ма ли кога̑, да ви̏ди ова̑ј рези̏льк?! — Ама̏н, зама̏н не̏ма, и̏ма да се пла̑ти. — Кра̑сна је ћи aма̏н Бо̏же! — Ама̏н Бо̏же, што награ̄ди̏ше љу̑ди! — О̀ф aма̏н (у песмама често као рефрен). Арап. етап, тур. атап безбедност, спасење; узвик за помоћ, молба за опроштај: Aman allah Бог нека му да спасење! В.1. а̀ман 2. а̀ма̑н. па̑ и па прил. и св. а) прил.: Па̑ је оти̏ша. Прил. — Пре̑ чу̏ла приште̏вачка каза̏ја па̑ ми̑. БМ. — Ваља̑ чо̏век џва̏кат па̑ збори̏т. Гојб. — Бо̑г па ти̑! — Па̑ ће тако̑ да би̏дне, кај ти̑ што вели̑ш. — Ја̑, па ти̑. —
б) речца: О̏ни су па у Ба̏тваре. НСБ. — О̑н па му се чини̑ ћи исти̏на. Кл. — Ни̏т ми зе̏мља те̑шка, ни̏т ми па те̑сна. — Ја па вели̑м не би̏ју ба̏ш тако̑. Буг. — А ја̑ па ми̏слим. Буг. — То па то̑ (тј. само, непрекидно, једино). —
в) још, и: У̏рошов је па̑ до̏бар. — Арну̑ти па̑ јо̏ке. ГСуд. — Ру̑чак па̑ мо̏же. —
г) св.: и опет: Ка̏д ће да̏ ће, па̑ ће му се сте̏кнут. —
д) баш, пак, па: у чуђењу за потврђивање и одрицање: А. Не̑ да ју узне̑. — Б. Ка̏ко па не̏? Једна̏к би̏ле! — Зна̑м де̏, ка̏ко па̑ не̏! Прил. — Па̑, шта вели̑ш. Оће̏мо ли ју̏тре у Ми̏тровицу? — Дофати ка̏мен па ње̏га по̏ главе. — Ку̏д па̑ он ту̑ да се на̑ђе. — Што̏ па си га заде̄ва̏о? (т.ј. за што). — Што̏ па му не да̑ш? — Кад се на овако питање грубо одговори, рекне се:То̏ па. — А. Што̏ па тако̑ ра̑диш? — Б. То̏ па. — У В. и у RJA. прил. и св., a. и b. па̏ање, а ср. — У В. па̑а̑ње ср. а̏бер, -а, м. — глас, обавјештење, вијест. — Дође ми абер од јеног рођака из војске. Израз: без бриге. — Неће ни абера, без бриге бидите.