Српски рјечник

за̀дужбина, f. die fromme Stiftung, monimetum (?). [cf. хаир 1 (аир), севап]. Највећа је задужбина начинити намастир или цркву, као што су Српски цареви и краљеви градили; по том је задужбина начинити ћуприју на какој води или преко баре, калдрму по рђаву путу, воду довести и начинити близу пута (и то се каже градити и начинити — себи — задужбину), усадити или накаламити воћку близу пута, гладног нахранити, жедног напојити, голог одјести (и ово се каже чинити и учинити задужбину) и т. д. Турци и данашњи дан граде и чине све таке задужбине. Док су Турци у Србији владали, многи су бегови Босански по њој надгледали и оправљали чесме и ћуприје, које су њихови стари прије стотине година градили, као н. п. Рустанбеговић из Зворника Дугу чесму у Тршићком пољу, и други некакав (Босански бег) Јадранску ћуприју између Љешнице и Липнице. Такове задужбине други не смије ни по што оправљати, него онај чије су од старине: Да ви знате наше намастире | Славни наши цара задужбине — Да видите дивну Студеницу, | Не далеко од Новог пазара, | Задужбину цара Симеуна — Прву бабо саградио цркву, | Красну славну себи задужбину.