кне̑з, m. (pl.кне̏зови(по југоз. кр. и кне̏жеви), кнезо́ва, кнезо̀вима) 1.der Fürst, princeps: кнез Лазар. 2.кнез од кнежине. Под владом Турском у Србији свака је кнежина имала свога кнеза, који се ради разлике од сеоскијех кнезова звао и оборкнез, вилаетски кнез, на некијем мјестима башкнез и велики кнез; гдјекоји од овакијех кнезова, особито по онијем мјестима куда се нијесу претресали због ратова, имали су и царске берате и звали су се бератлије. До нашијех времена највише су се налик на старе кнезове одржали Рашковићи у Староме Влаху и Карапанџићи у Крајини Неготинској. Кнештво Ра̏шкови̑ћа̑ почело је пропадати како су два патријара наша из Пећи избјегла с народом у државу Аустријску, и по том мало по мало до данас је пропало са свијем. Карапанџићи су се одржали до времена Карађорђијева. Приповиједа се да су они имали такови ферман да на Крајину Неготинску не смије Турчин наступити с поткованијем коњем. Да речемо да је ово само народна приповијетка, али је истина да у Крајини Неготинској нијесу Турци судили ни управљали, него кнез, који је сједио у Неготину; он је купио и порезу и остале данке од народа, па новце колико је било одређено давао је бегу, који је долазио из Цариграда и сједио у Кладову, а бег их је слао у Цариград (cf.Крајина Неготинска). Овакови кнежински кнезови по Херцеговини се данас зову војводе. Кнештво је ово остајало од оца сину, као војводство у Херцеговини данас што остаје; и баш кад би Турци какога кнеза окривили и погубили, опет су му сина (или ако сина нема, брата) на његово мјесто постављали. Што је год везир хтио од народа да иште или народу што да јави, или је народ имао што од везира да иште, то је све бивало преко овијех кнезова; кад је долазио нови везир, ваљало је да га кнезови с кметовима дочекају с добро дошао (и у овакијек догађајима везири су им кашто поклањали бињише). Порезе је паша ударао на нахије, па су их кнезови између себе разрезивали на кнежине, а по том сваки кнез у својој кнежини с кметовима на села, а кметови са сељацима на људе. Кнезови су, понајвише с Турцима, порезу купили и паши предавали; кнез је имао уза се и по неколико пандура; он је кашто и судио људима за којекаке ситнице, али их није могао натјерати да пристану на његов суд; дужан је био кад је год затребало за људе из своје кнежине молити се код Турака, и за то је ваљало да је рјечит и слободан. Сви су оваки кнезови били сељаци и у домаћему животу слабо су се разликовали од осталијех сељака. Колико сам ја за времена Турскога виђао кнеза Јадранскога и гдјекоје из нахије Шабачке и испреко Дрине, носили су плаветне чохане чакшире, и од такове чохе ђечерме, гдјекоји са сребрнијем пуцима, за појасом по два пиштоља и нож, сврх свега тога куповни гуњ, на ногама црвене чизме и на глави фес одоздо од зноја мало улијепљен; само су Карапанџићи сједили у вароши и били прави варошани. Овакијех кнезова било је до скора и у Сријему и у Банату и у Бачкој, особито како су Срби с патријарима из Србије амо пребјегли: Вршачки оборкнез Арса умр̈о је нашега времена. И за времена Карађорђијева у свакој кнежини био је поред војводе оваки кнез, али је војвода био прави господар, и кнезовска је власт била готово још мања него под Турцима; али кад су се посланици слали у Цариград или на каке друге разговоре и договоре с великом Турском господом, свагда су се кнезови звали, и још с додатком из које су нахије. За времена Милоша Обреновића по кнежинама су били кнезови као и под Турцима, само што су не само порезе и остале данке купили, него и народу у свачему судили и заповиједали и народ им радио, и што им је мјесто паше Милош био господар, а и нахије су имале по главнога кнеза, који је био над свима кнежинским. Кад су се послије поставиле судије по нахијама, и они су се звали квезови, н. п. кнезови суда Биоградскога, квезови великога суда и т. д. И сам Милош првијех година својега владања звао се и потписивао врховни кнез докле га његови писари и друге удворице нијесу наговорили да се назове књаз. Милош готово на свршетку владе своје укине имена кнез и кнежина у Србији са свијем и кнежинске старјешине назове капетанима, нахијске сердарима или некако још друкчије, а кнежине срезовима, и тако овијех имена у народу овамо нестане са свијем. У Црној гори у свакоме племену има кнез, за којега се може рећи да је по госпоству у земљи трећи: први је сердар, иза сердара је војвода, а иза војводе кнез. И онамо ово кнештво остаје од оца сину као и сердарство и војводство. 3.кнез сеоски. Осим кнеза од кнежине свако је село у Србији имало свога сеоскога кнеза, за којега се може рећи да је био од данас до сјутра, и осим гола имена да више ништа није имао: у многијем селима само су онда постављали кнеза кад је ваљало порезу купити, а послије га нико није кнезом ни звао. За времена Милошева укине се име и овијех кнезова и мјесто њих остану само кметови. У Сријему, у Бачкој и у Банату по паорији сеоски су кнезови још и данас; овамо обично села или општине (и по варошима, н. п. у Вуковару) избирају кнеза сваке године, па он у договору с кметовима управља сеоскијем пословима.
Речник косовско-метохиског дијалекта
кне̑з, а м.У ДК. помињу се са тим звањем само ови људи 1763 год. у Брњацима:Писа кн(е)зь Милутин шилега –Ꙋзе
Милић; 1771 год. у селу Оклаци:Писа кнъз МилꙊтин юнца д҃ лета за з(дравље)
Новици; 1783 год. у селу Шиповику:Писа кнѣз Милосав пꙊлю. — Опет тамо:Писа кнез Милосав ѡвцꙊ ягне. — У истом селу биће у исто време записано још и ово:Писа кнез а҃ ѡвцꙊ яловꙊ. 1779 г. у с. Јасеновику забележено је:Кнѣз Іѡван дим(ница) вен(чања) в҃. — У В.кне̑з м. 2) и 3) , у RJA. 1. knȇz м.