ко̏њ, ко̀ња, m. (gen. pl.ко́ња̑) 1.das Pferd, equus [cf.парип2]: овчиј коњ, scherzhaft für магарац. 2.der stehende Stab im клис-spiel. [cf.ћералица]. 3.der Maßstab im клис, und прстен-spiel: два коња, три коња. 4.(auch коњиц)der Steg über гусле, ponticulus. cf.коњиц [3кобилица4]. (So auch krainisch кобилица.
Речник косовско-метохиског дијалекта
ко̑њ, ко̏ња м. — У В.ко̏њ, ко̀ња м.: Пода̑јте ко̏њима зо̑б. — Разбе̏ри се, е̏ ко̏њу, ни једа̑н. — Толи̏ко ко̄ња̑ су ни у̏зели кача̏ци. — Твр̑до му ме̑со кај ко̑њ. — А̄зги̑н ко̑њ. — Са̏г сам ја на ко̏ња. — Таво̑ ти је, што се вели̑, од ко̏ња на мага̑рца. — У RJA. 1. kȍń, kòńa м.Исп.којн.
Речник говора јужне Србије
коњ мгвоздена справа за скидање вршника са црепуље(Мали Трновац).