мѐђа, f. (dat.ме̏ђи, асс.ме̏ђу, pl.ме̏ђе) 1.die Grenze, terminus, limes. [cf.граница2, крајина1, кунфин1, мејаш, метех (метев, метеј, мете), плотина2, покрајина, серат, синор, сумеђа, мргињ4]. 2.das Gebüsch, fruticetum [videжбун]: Ето, мајко, из међе међеда. 3.(по југоз. кр.)ограда од камена, као зид, али без креча и земље: Тешко међи на туђој земљи; Каква јеђа, таква међа.
Речник дубровачког говора
мѐђа жмн.ме̏ђе, ген. мн.ме́ђа̄наслагани камен као подградња степенасто положеним вртовима, баштама, или као зид који штити земљу од одрона. – О̀(д) сӣлнијех ки̑ша̄ су толѝке̄ ме̏ђе по̀падале.