ми́нути, ми̑не̑м, v. pf.1.vorbeigehen (bei einem Orte), praetereo (locum), cf.[vide]проћи[1]: Минух моми мимо двор — Ко стар мине, нека Бога моли, | Ко млад мине, нека ружу бере. 2.vergehen, vorbeisein, transeo, abeo: Љето сине па и мине; Није зиме док Божић не мине.cf.[vide]проћи[2]. 3.videотићи[1]: Отлен Бајо у Заљутимину.4.nicht treffen, praetervolo, cf.[vide]промашити: Опремао се човјек (који се био скоро оженио) на војску, а жена увразила конац у иглу да нешто зашије; али будући да није добро видјела, за то није могла одмах да уврзе, него промашала мимо ушице иглене говорећи: „мини га сабља, мини га пушка!“ као да муж рече да она њему врача; али он опази шта је па рече: „минуло је мене свако добро, кад сам ја тебе узео“. 5.entgehen, evado: И ти Турске не минуо руке.
Речник говора Прошћења
ми́нути, ми̑не̄м — 1.проћи. — Мину чоек путем. Мину подне.2.нестати, умријети. — Био чоек, па минуо.