Српски рјечник

1. на, mit loc.u. асс. 1. н. п. носи на глави, јаше на коњу, стоји на брду, погинуо на Косову, auf, in. 2. на небу, am Himmel. 3. на главу, auf, in (cum асс.): метни на главу, узјаши на коња, попни се на брдо, отишао на Косово. 4. на војску, in den Krieg, in bellum. 5. прије божића на недјељу дана, auf eine Woche, ad. 6. на моју срећу, zu meinem Glück, bona mea fortuna. 7. узети што на душу, beschwören, juro. 8.  узети кога на вјеру да му ништа не ће бити; узети што на вјеру т. ј. на вересију, auf Kredit. 9. промијенити што на боље, auf, in: жив је и здрав дерао и на бољу промијенио!
2. на̑, interj. da! en tibi; нате, da habt ihr’s, en vobis. cf. нај [1], [2 ма 1, мај].

Речник косовско-метохиског дијалекта

1. на предл. Ретко се употребљава са лок.: Осӯди̏ше чове̏ка на пра̑вде бо̏га (т. ј. недужна). — Се̏те, љу̑ди, што стоји̑те тако̑ на но̄га̑.Тако̑ на но̄га̑ попи̏ше по ча̏шу раки̏је (т. ј. с ногу). — Ди̑мка је, сиро̏ма, вр̏ло бо̏лан — на самр̏ти је.Редовно иде са ак.: И̏ди на̏ воду.Отиша̏о на̏ воду (т. ј. по или за, да донесе воду). Има чак и оваквих примера: Да ги пра̏ти на фа̏брику. Гојб.На̑-вај све̑т бе̑ли.Јеси̏ ли на̑ вај све̑т (т. ј. јеси ли при свести). — Не̑си на̑ва све̑т (в. на̑ва). — На та̏ј све̑т ћеш му џева̑п да̄ва̏т (т. ј. пред богом ћеш после смрти одговарати). — Кошу̏ља гу бе̑ла, на̑вај све̑т, кај бе̑ли беар.Де̏ ћеш? На овакво питање одговара се: на дућа̑н и у дућа̑н.О̏днесе та̏ву на фуру̏ну.Иде̑ се на свети̑, на зија̑фет, на пи̑р, на весеље, на сва̏дбу.На̏ очи му изле̏с не сме̑ш.Кад ти тако̑ чини̑ш на мо̏је о̏чи, шта̏ ли чини̑ш, кад ја ту не̑сам ?!На њего̏ве о̏чи му у̏би си̑на.Оста̏ви ти то на ме̏не.Оста̏ло је на те̏бе да пла̑тиш.А. На кога̑ је са̏д ре̑д?Б. На ме̏не, те̏бе и сл.Кад неко да милостињу цркви, манастиру, онај који је купи рече: Да ти је на̏ помоћ све̏ти Јани̏ћије или већ који буде светац.До̑ђи на вре̑ме или на ва̏кат.На сага̏шње вре̑ме.На ово̑ вре̑ме му̏чно жӣви̑мо.До̑ђи тамо на̏ зиму, на̏ лето, на̏ јесен.На Ми̏тровдан, на Бо̏жић, на Води̏це, на Вели̑гдан, на Бла̏говес, на Цве̄тни̏це, на Ђу̑рђевдан, на Крсто̑вдан, на Петро̑вдан, на све̏ту Тро̏јицу, на све̏тога Сте̏фана.У здравицама: На мло̏го го̏дина или за мло̏го го̏дина!На мло̏го го̏дина да Бо̑г да̑! По два̄ гро̏ша на̏ дан.Сто̑ гро̑ша на го̏дину, на ме̏сец.На једа̑ ма и на један ма̏ (т. ј. од једном, изненада). — На му̏ку сам.На му̏ку је за дућа̑н (т. ј. потребан му је дућан). — О̏пцовао му све на гоми̏лу (т. ј. све од реда). — Тура̑ј на гоми̏лу.То је би̑ло на брзи̏ну (т. ј. у хитњи). — На̏ бога (т. ј. срећом). Исп. на̏бога. — О̏брну на арнау̑цки.Ово̑ ни̏је на до̏бро.Бо̑г на до̏бро нек обр̑не.На до̏бро не̏ка је!Ћӯка̏вац ви̑че на ки̏шу (т. ј. претсказује рђаво време). — На ле̑по вре̑ме ви̑че ку̏кавац.А. Јел за па̏ре? — Б. Не̏, на вереси̏је.На̏ врат на̏ нос (т. ј. брзо и којекако). — Ту̏рци су га исе̏кли све̏ на ма̑ле мр̏ве.Да̏о му на̏ поклон (т. ј. на дар). — На божу̑ пра̑вду.Уда̏рили Арну̑ти на Пе̑ћ, на Ми̏тровицу.На мо̏ју ду̑шу (т. ј. душе ми)! — Искочи̏јо му на пу̑т (т. ј. пресрео га, напао га на путу). — Ву̑к ти на пу̑т! (каже се кад се сретне нешто што се не жели или што не претсказује срећу). — Кад се спомиње какав зао покојник, Турчин, каже се: Ву̑к му на пут!Бо̑г нека га обр̑не на покоја̏није.Кад си ти̑ кри̑в, што тура̑ш на ме̏не?На њу̑ ми је жа̏о.На њу̑ ми је кри̑во.На кри̑вога бе̑да!У̏зео га на зу̑б.У̏зело му се или дало на̏ зло (т. ј. све га љути, срди). — У В. и у RJA. 1 предл.
2. на̏ и на̑ узв. узми; ево, ето: Ма̏шу на̏. Глав.На̏, но̏си му.Еве̑ ти га, на̏! Искочи̏ла му чвору̏га на̏, ето воли̏ка. Исп.рус. на́ тебѣ (руска реч). Исп. на̏ј. — У В. и у RJA. 3 nȃ узв.

Речник дубровачког говора

на̏ 1. ево ти.употребљава се само кад је у питању особа с којом смо у интимним пријатељским односима, иначе је непристојно. – На̏ ти о̀во̄, па однѐси до̏ма! – На̏ ти, па се на̀јеђи! 2. управо сад.„До̀лазӣш ли?” – „Е̏во на̏, и̏де̄н!” – „Ка(д) сте до̀шли?” – Е̏во, са̏д, на̏!” 3. у разговору служи као потврда да је управо нешто тако како саговорник тврди.Е̏то, на̏, ви̏дӣш и̏ са̄м да је та̀ко̄ ка̏ко сан ѝ ја̄ чу̏о.