1. на, mit loc.u. асс. 1. н. п. носи на глави, јаше на коњу, стоји на брду, погинуо на Косову, auf, in. 2. на небу, am Himmel. 3. на главу, auf, in (cum асс.): метни на главу, узјаши на коња, попни се на брдо, отишао на Косово. 4. на војску, in den Krieg, in bellum. 5. прије божића на недјељу дана, auf eine Woche, ad. 6. на моју срећу, zu meinem Glück, bona mea fortuna. 7. узети што на душу, beschwören, juro. 8. узети кога на вјеру да му ништа не ће бити; узети што на вјеру т. ј. на вересију, auf Kredit. 9. промијенити што на боље, auf, in: жив је и здрав дерао и на бољу промијенио!
2. на̑,
interj. da! en tibi; нате, da habt ihr’s, en vobis. cf. нај [1], [2 ма 1, мај]. на̏ 1. ево ти. – употребљава се само кад је у питању особа с којом смо у интимним пријатељским односима, иначе је непристојно. – На̏ ти о̀во̄, па однѐси до̏ма! – На̏ ти, па се на̀јеђи! 2. управо сад. – „До̀лазӣш ли?” – „Е̏во на̏, и̏де̄н!” – „Ка(д) сте до̀шли?” – Е̏во, са̏д, на̏!” 3. у разговору служи као потврда да је управо нешто тако како саговорник тврди. – Е̏то, на̏, ви̏дӣш и̏ са̄м да је та̀ко̄ ка̏ко сан ѝ ја̄ чу̏о.