1. но̑ узв. него, да како, него шта: А. Спре̑мате ли се за пра̑зник? — Б. Спре̑мамо, но̑. Прил. — А. Јеси гла̑дан? — Б. А но̑! Вр̏ло сам гла̑дан. — Ада но̑ (јест, није него), ја сам му поце̄па̏о! После прекида за потстицање разговора: Но̑, па шта ре̏косте, љу̑ди? — У В. и у RJA. 1. no, a. узв. 2. но св.: Мо̑ј ка̏јик је по̄ве̏лик но тво̑ј. — У RJA. 1. no, b., c., d., e.
/ но̑ / изр. ди̏гнут но̑ уобразити се. – О̀тка(д) су се на̀шли у̀ со̄лдима, ди̏гли су но̑с, ни̏кога ви̏ше не позна́дӯ. изр. ду́ша му (јој) је у но̀су једва жив (жива). – Јѐдва и̏де̄, ду́ша му је у но̀су. ѝзӣћ на̏ но̄с присјести. – Све̏ ће то̑ њи̏ма јѐдно̄га ли̏јепо̄га да̑на ѝзӣћ на̏ но̄с. ѝзӣћ (ѝспе̄т се) на̀ вр(х) но̏са дозлогрдити. – Не̏ка ми ви̏ше ни̏ко о̀д њӣх не до̀лазӣ у̀ кућу, сви̏ су ми се и̏спе̄ли на̀ вр(х) но̏са! ко̀лико̄ и̏ма̄ све̏ би му у̏ но̄с
ста̏ло мало, врло мало. – Ко̀лико̄ на̀ пјату и̏ма̄ ку̀пуса, све̏ би му у̏ но̄с ста̏ло. на̀пињат (на̀пе̄т) но̑с наљутити се на некога, својим понашањем исказивати нерасположење према некоме. – На̏пе̄ли су но̑с, сѝкӯро ин не̏што ни́је пра̏во. но̑ му (јон) пѐче̄ ра̀кију кад је неко прехлађен, па му цури нос. – Ви̏дӣш да му но̑с пѐче̄ ра̀кију, на̏ очи нѐ видӣ. о̀бјесит но̑ изражавати нерасположење према некоме или због нечега. – О̀бјесиће но̑с ако хи мимо̀ӣђе̄мо. по̑ћ у̏з но̄с кад се неко на некога због нечега наљути. – Зна̑м да сан им по̀шо̄ у̏з но̄с, ма не мо̀гу нѝ ја̄ са̀ свакијен ко ш чи̏рон на ре́пу. чѝнит не̏што на̏ вра̄т на̏ но̄с радити нешто што се најбрже може. – Па̑ртили су на̏ вра̄т на̏ но̄с у̀ Новӣ, јер је ста̑ро̄му ду́ша у но̀су.