па̏с в. пасти.
/ па̏с / изр. би̏т ѝ пас и чо̀вјек каже се за некога ко је оштар, али и хуман. – О̀на ти је ѝ пас и чо̀вјек: на̑ђе̄ ти се у нѐвоји, а ја̏дан ти си ако ви̏дӣ да си фа̏лас.
па̏сти, па̏не̄м свр. (и: па̏с, па̏стит) ( глаг. придј. актив. по̑, па̏ла, па̏ло) пасти. – Пјатѝнић ми је по̑ из ру́ка̄ и сло̀мијо се. – То̑ ће ти па̏стит из ру́ке̄. – Ѝмо̄ сан па̏с прико јѐдне̄ шти̏чине̄. изр. а́јде, нѐмо̄ј па̏стит тим ријечима су се испраћала дјеца или старије и слабије особе кад пођу из куће напоље, а и данас се то у Дубровнику може чути од старијих жена. – А́јде, Ка̑те мо̀ја, Бо̑к се с то̏бо̄н упу́тијо, нѐмо̄ј па̏стит!
па̑с, -а, м. — покољење. — Три паса су између њега и пранђеда.