планѝна, f. (acc.пла̏нину, pl.пла̏нине, плани́на̑) der Bergwald, saltus, mons silvosus. cf.гора[1][2] [шума1].
Речник косовско-метохиског дијалекта
плани̏на, е ж.а)шумом обрастао, обично, брдовит предео: Отиша̏о у плани̏ну за др̏ва. — Пла̏нина(ген. мн.). — По плани̏не(лок. једн.). — б)Барељ планина,име једне планине код с. Бајгоре у општ. шаљској.. — в)Госпођа Планина,име једног потеса код с. Грабовца у општини прилушкој. — У В.планѝна ж. (ак. пла̏нину, мн. пла̏нине, плани́на̑) .