ро̑г, ро̏га m мн. ро̏зи и ро̏гови тврда израслина на глави неких животиња, рог. – Ко̀ би о̏(д) стра̄ха онлѝко̄га во̀ла у̀хитијо за̏ роге! изр. да̏ћу ти ро́га̄…; до̀бићеш ро́га̄ нешто ништа нећеш добити. – Да̏ћу ти ро́га̄ ка(д) си о̀но̄ пр̀во̄ у̏зео и ба́цијо! – О̀во̄ ћу да̏т ње̏му, а ти̑ ћеш до̀бит ро́га̄! је̏с ро́га̄ је та̀ко̄… кад се нешто негира непосредно и жустро. – Је̏с, ро́га̄ си ти̑ до̀лазијо ју̏тро̄с, кад ми је тво̀ја ма̑јка рѐкла да си та̏д спа́во̄! су̑х ко ро̑г претјерано сухо. – Кру̏х се нѐ може је̏сти, су̑х је ко ро̑г! у̀хитит ро̑г за свије́ћу кад неко нешто погрешно разумије. – О̑н је у̀хитијо ро̑г за свије́ћу, па до̀шо̄ да̀нас, а тре̏бало је су̏тра. ѝзникли су ми ро̏зи; по̏че̄ли су ми ни̏цат ро̏зи кад неко нешто или некога дуго чека па га спопадне брига због неизвјесности или страха да се није што лоше десило. – По̏че̄ли су ми би̑ли ни̏цат ро̏зи док није́сан с фу̀њестре̄ ви̏ђела да до̀лазӯ. о̀мицат ро̏ге – ро̏гове у љутњи или из пркоса с два прста на руци, кажипрстом и малим, показивати некоме знак рога. – Са̏ мно̄м се ли̏јепо разго̀ва̄ра̄, а иза̀ шкӣне̄ ми о̀миче̄ ро̏ге!