у̏ра ж ген. мн. у̑ра̄ сат као временска одредница. – О̀бјед је на̀ уру. – До̑ћу на двје́ïуре. – Ре̏ко̄ је да ће до̑ћ на три́ уре. – На четр̀ïуре сан изѝшо̄ ѝс куће̄, а вра̏тијо се на шѐсïӯра̄. – Ко̀ја̄ је у̏ра? – Ко̀је̄ су са̏д у̏ре? изр. у̏ра но̏ћи први сат ноћи кад се звоном црквеним оглашава „Здравамарија”. – Би̏ће би́ла па̀сала у̏ра но̏ћи кад је по̏че̄ло гр̀мјет. нѐ виђет у̏ре̄ бити нестрпљив. – Нѐ видӣн у̏ре̄ за по̑ћ о̀до̄вле. – Па̀ра̄ ми да нѐ видӣш у̏ре̄ ка̏(д) ћеш до̑ћ до̏ма. за̀ уру ро̏бе̄, за двје́ уре ро̏бе̄, за три́ уре ро̏бе итд. за један (два, три итд.) сата. – Вра́тићу се за̀ уру ро̏бе̄. – За двје́ уре ро̏бе̄ се мо̏же пу̏но по̀сла учѝнит.