ште̏та, ште̏те ж.: Да ми не иде̑ у ште̏ту. — Иде̑ му сто̏ка у ште̏ту. — Чини̑ ште̏ту. — Има̏о је ле̏тос ште̏ту у дућа̑н. — Да̏о сам ти па̏мук под ште̏ту (тј. испод цене коштања). — Не на̏шла кме̏та ште̏та. — У Br. Iv. štȅta ж.
/ ште̏та / изр. по̑ћ у̀ штету 1. бацити нешто што је нерационално кориштено или чега је било више него треба. – Ни̏шта се о(д) свѐга ни́је ѝзјело, па је по̀шло у̀ штету. – Ку́пила сан ви̏ше̄ ро̏бе̄ него је тре̏бало, па је пу̏но по̀шло у̀ штету. 2. отићи на љубавни састанак или обавити неки посао који се држи под строгом дискрецијом (каже се најчешће у шали). – Ка(д) се она̀ко̄ навоњѝцо̄, по̀шо̄ је сѝкӯро у̀ штету.