а1.aber, at, vero: Ја га љубим, а он се отире; ја дођох, а он оде. [cf.2ја3, ма1, али1, но1]. 2.und, et, ast: како он оком, а ја скоком; ја стојим, а ти сједиш; ја радим, а ти спаваш; а шта он вели?3.aber auch, aeque et: има хљеба, а и новаца (доста). 4.а оно, indessen, sed: ја мислим да је код куће, а оно га нема. 5.so, —: ако не ћеш, а ти пољуби, па остави. 6.a?ah?ain’?itane?7.a! ah! ah! cf.[vide]ах. 8.у пјесмама кашто не значи ништа, него се додаје само да се испуни врста: Вала теби
Кулин-капетане, | А на робљу и на дару твоме.
Речник косовско-метохиског дијалекта
а, узвик и свеза. Може бити кратко и дуго.I. узвик. 1.А̏, мо̏ре пасу̑љу, е ду̏шману! Гојб. — А̏, неви̑шенице! НСБ. — А̏, забедни̑к прокле̑ти! — У В. нема, исп. RJA. под а̏ I, 1, 6.2. а значи исто што ан, које в.: А̏, мајка да ти да̑ сису! — А̏ пи̑ ка̑фу сас домаћи̏цу, и̏ч не одвајај. Расн. — А̏, ти ба̏рем се̏дни, а̏ко не̑ће ови̑. Гојб. — А̏, па по̏сле те не̑ћемо моли̏т.Расн. — В. нема, исп. RЈА. I, 5.3.изражава чуђење, по значењу је синонимно са ала, може бити и кратко и дуго: А̏ је ве̏лик Бе̏оград! — А̑ је веле̏т! Буг. — А̑ смо ги и покр̏цали!Буг. — А̑, бре, би̑ро! — А̏, бре, би̑р! — В. и RЈА н.4.упитно, обично уз вокат.: Мењау, а?Мир.Исп. В. под а6, — А̑, Божа̏на? — А̑, мо̏ри? (А̑, мо̏ре), јеси̏ ли учини̏ла што сам ти ка̄за̏о?У последњем примеру а̑, мо̏ри? пита муж жену, а, мо̏ре? пита жена мужа, пошто се до недавно сматрало за непристојност да се супружници пред другим спомињу по имену. Овако једно друго позивају непосредно у 3. лицу, употребљавајући личну заменицу о̑н и о̏на и у том случају о̑н значи муж, а о̏на значи жена.У В. и у RJA. оваквих примера нема(исп. код њега : ђѐ си ја̀? из Цр. Горе).5.а̑ за упозоравање: Рука̏ма немо̑, а̑!6. за одазивање и унеколико за питање, на пр. говори неко некоме, овај није чуо, па ће место: изволите, чујем, шта кажеш и сл. рећи: а̑? Млађи старијем непристојно је тако да се одазове и да пита шта је желео. У таквом случају кад млађи каже: а̑? старији га дочека узречицом: акси̏ло те! — У В. нема, али RJA. под а̏ I, 2.7.аа̑ и аа̏казују неку врсту потврде уз изненађење: Аа̑, то̑ ли ти вели̑? — Аа̏, сад знам шта је ћа̏о да ре̏кне. Исп. RJA. под а̏ I, 1. II.свеза.: 1. али Уби̏ћу се, а не̑ћу му оти̑с. БМ.2. и: А мајстори туна, а цигани туна.Бат.3.ђа, час-час: А тамо, а овамо 4.чим, онај час кад: Бога ти, а отиднеш, кажи код куће кажи код куће нека простру. Буг.У В. н.
Речник дубровачког говора
а́ (и:а̀) умјесто „молим” као одазив на позив или у разговору кад се не разумије добро саговорника, па се жели поново чути што је рекао, али у оба случаја непристојно. – „Ма̑то!” – „А́!” – А̀, што̀ си ре̏ко̄? Ни̏шта те нѐ чује̄н.