Српски рјечник

го̀ра, f. (dat. го̏ри, асс. го̏ру, pl. го̏ре, го́ра̑) 1. das Gebirge, mons. [cf. планина]. 2. (око Имоск.) der Wald, silva. cf. [планина] ; vide шума [1]: Биокова је пуна горе. 3. die Fallsucht, epilepsia: пада од горе. [vide падавица] cf. горица, горска болест.

Речник косовско-метохиског дијалекта

Го̏ра, е ж. жупа на западној страни Шар планине код Призрена. Насељена је становницима мусл. вере а нашега језика. Завичај наших печалбара бозаџија и салепчија. У главном садржи се у садањем горском срезу, у Вардарској Бановини. У ову покрајину народ убраја ова села: Дра̏гаш (Кра̏коиште), Кука̏љане, Љубо̏иште, Ле̏штане, Ра̏деша, Мли̏ке, Вра̏ништа, Ди̏канце, Ба̏ћка, Бро̏т, Гло̏бочица, Кру̏шево, Зли̏ Поток, Ре̏стелица, Ра̏пча, Кр̏стец, Па̏киша, Ȍрћуша, О̏ргоста, Бо̑рје, Ши̏штевец, Цр̏нољево и у срезу Доњополошком У̏рвич и Јело̏вјане.У В. н. У RJA. 1. Gòra ж., али тамо није споменута ова покрајина.

Речник дубровачког говора

го̀ра ж 1. брдо, планина.До̑ли мо̏ре, го̑ри го̀ра, па ку̏(д) ћеш? 2. шума.Го̏ру је те̑шко уга́сит ка(д) пла̏не̄. 3. посјечено шумско дрво (гранчице) за гориво.Вра́тиће се ко ѝ вазда с ма̏ло го̀ре̄ за̀ потпалу. изр. го̏ре и̏ воде на̀ некога говорити свега и свашта о некоме, оптуживати некога за нешто, бацати кривњу на некога.При̏је је све̏ би̑ло ми̑ле-ла̑ле, а са̏д го̏ре и̏ воде на̀ њӣх.