Српски рјечник

пр̏поруше, f. pl. [cf. прпоруша]. Неколико нежењенијех момака, који у Далмацији у Котару кад је суша иду (од Ђурђева дне до Петрова дне) од куће до куће са зеленијем гранама и са цвијећем те играју и пјевају да би ударила киша (као по другијем мјестима додоле). Старјешина или коловођа од прпоруша зове се прпац, и њега увију павитином и драчом. У пјевању и игрању жене их пред сваком кућом пољевају водом гледајући да би највећма полиле прпца; а пошто сврше пјесму и играње, домаћица ваља да их дарује: вуном, сољу, сиром, скорупом, маслом, јајима и т. д., па овако што скупе онијем се у вече часте, а што им претече оно подијеле. Прпоруше пјевају пред кућама ову пјесму: Прпоруше ходиле. | Терем Бога молиле | Да нам даде кишицу, | Да нам роди година, | И шеница бјелица, | И винова лозица, | И невјеста ђетића | До првога Божића. | Даруј нама, стрико наша1, | Оку брашна, стрико наша | Бублу масла, стрико наша, | Рунце вуне, стрико наша, | Један сирчић, стрико наша, | Шаку соли, стрико наша, | Два три јајца, стрико наша. | Остај с Богом, стрико наша | Која си нас даровала.1) Ако је домаћица врло стара, говоре јој мајко мјесто стрико, а врло младој може бити да би казали снашо и нево.