со̏фра, со̏фре, софре̑ ж.1.од даске начињен низак сто око кога људи седе кад обедују: Ту̏ри со̏фру да ру̑чамо. — На Бо̏жић се трӣ да̏на со̏фра не ди̏же (дигу̏је), нити со̏ба бри̏ше. — Ди̏гните со̏фру(тј. пошто се обедује и софра распреми, диже се и оставља на своје место). — Седо на со̏фру(тј. за софру, код софре ради обедовања). — Кад се седи̑ код софре̑, мло̏го муа̑бет не тре̏ба. — Ете га ма̏че испод софре̑. — Со̏фру(ак. једн.). Пећ. — 2.Фиг. обед: Не̑м ће̑ф ни̏ко да ми до̑ђе кад сам на со̏фру. — У ДК. записано је у с. Захаћу 1780 год.:Писа Станко а҃ софрꙋ. — Арап.sufra, народ. тур.sofra им. Првобитно од учињене коже врста кесе, вреће
чије се гротло могло нарочитим гајтаном, врвцом отварати и затварати, на којој су кад су на
путу Арапи обедовали, а по обеду у њу храну затварали и собом носили; сточић
или синија на коме је било јело и око кога су они што су обедовали седели.Фиг. јело, обедовање. — У В. и Br. Iv. sȍfra ж.
Речник дубровачког говора
со̏фра жтрпеза, сто(на Мљету).
Речник говора Прошћења
со̏фра, -е, ж. — 1.мала ниска трпеза са које се једе.2.даћа, подушје, оброк који се једе кад неко умре. – Давали су софру покојнику.