та̏ва, е ж.1.а)земљани суд нарочитог облика у коме се готови јело што се у београд. говору каже ђувеч. —2.б)јело зготовљено у таквом суду: Шта и̏мате за вече̑ру? — И̏мамо та̏ву сас црве̏не патлиџа̑не. — У В. и Br. Iv.tàva ж.Тур.tava им.кухињска посуда широка са дугачком дршком за топљење масла или пржење риба, ћуфтета
и сл.; разна јела; справа за топљење метала; корито за растварање креча; по сланицама врста кашике за црпење
морске воде.Нгр.ο҅ ταβάς.
тава̑ј, таво̏га, тава̑, таве̑, таво̑(редуциран облик ете+овај) прид. зам. овај: Тава̑ мо̏ја ба̏ба.БМ. — Ете тава̑ ћа̑ше да ги закр̏ви.БМ. — Тава̑ј ки̏сео ле̏б ми се омр̏зао.БМ. — Сам до̏нела чак из Совали̏је таву̑ сли̏ву.БМ. — Тава̑ј по̏п.БМ. — Тава̑ј тре̑м.БМ. — Тава̑ј ча̏нак би прегу̏нула. — Тава̑ј је ду̏ар тмо̑ — Тава̑ ре̑ка Деви̏чка.Дрсн. — Таве̑ пчеле.Круш. — У В. и Br. Iv. н., али исп.о̀ва̑ј, о̀ва̑, о̀во̑. Исп.това̑ј.