ти̏ква, f. (pl. gen. ти̏ка̑ва̑) 1.der (Flaschen-) Kürbis, cucurbita lagenaria Linn. Тикава има од много руку [cf.шућур, шућурица]: а)тиква водѐна̑ [cf.загрљача], која је у дну широка, по том горе сужена па опет мало у дугуљ раширена; одоздо је затубаста да може управо стајати на земљи; пошто се осуши, пробуши се одозго и извади се из ње сјеме и сало, па се онда у њој носи вода свезавши је узицом ондје гдје је сужена. Овијех тикава има врло великијех, да може пет шест и више ока воде у једну стати; али је једна врста од њих тако мала да не може ни литру воде узети, и ово се зове барутна тиквица, јер су у Србији од прије људи у њима носили барут о појасу. — б)[1]врг или крбањ[1], који је у дну такођер широк, али има држак танак и једнак: овом се тиквом, пробушивши је са стране, захвата и пије вода, а кашто и вино. — в)[2]натега[1] или натегача; она је доље округла и дугуљаста, али има врло дугачак држак. — г)пло̀сна̑, која је плосна готово као плоска; она се пробуши са стране па се у њој носи ракија и друго пиће. — д)јургета [videбундева3] (Trompeten-Kürbis), она је врло дугуљаста и на земљи не може друкчије стајати до полошке; јургете зелене по варошима надијевају се месом и кухају за јело, а у Србији по селима ја сам гледао и овијех тикава сухијех гдје су мало више од сриједе пробушене и објешене те се у њима што држи н. п. со и т. д.Тикве се највише сију око плотова или се уза њих ударају розге, да би им вријежа ишла у висину те тако да би им род висио и право растао. 2.гдјекоји зову и бундеве тикве. [videбундева]. 3.дивља тиква(у Дубр.)Gichtrübe, bryonia [dioїca L.]. 4. [дебела тиква, bryonia alba L.] 5.der Schädel, calva.
Речник косовско-метохиског дијалекта
ти̏ква, ти̏кве ж.Има: ти̏ква дебелоко̑рка и ти̏ква танкоко̑рка. — Зеле̏на лубени̏ца кај ти̏ква. — Фиг. глупан, празна глава: Ти̏кво ни је̏дна. — У В. и Br. Iv.tȉkva ж.
Речник дубровачког говора
/ти̏ква/изр.ти̏ква бѐс пӣца̄каже се за некога ко нема духа. – Што̀ си мо̏го̄ очеки́ват од о̀не̄ ти̏кве̄ бѐс пӣца̄?