Српски рјечник

1. дра̑го, n. adj. (ст.) das Lieb, amatus aut amata, cf. драги [1], драга [1 драган, дика 1] : Јарко сунце, на високо ти си! | Драго моје, на далеко ти си.
2. Дра́го, m. (јуж.) 1. hyp. v. Драгић und Драгутин. [cf. 2 Драга]. 2. Ц. г.) који чинећи свашто говори: „драго ми је“: Драго је сам себи најприђе врат сломио.

Речник косовско-метохиског дијалекта

Драго м. и. забележено у ДК. 1778 год. у секу Брњаке .У В. 2. Дра́го м. 1) RJA. Drago м.

Речник дубровачког говора

/ дра̑го / изр. ба̏ш ми је дра̑го кад се изражава задовољство због нечега што се десило или што је неко некоме саопштио (често је то само учтива фраза).Ба̏ш ми је дра̑го што̏ Вас ви̏дӣн!Чу̏о сан да сте се та̏мо ли̏јепо па̀сали, ба̏ш ми је дра̑го! како му̀ дра̄го било како, не баш прилично.Ва̏зда је обу̀чен како му̀ дра̄го.Нѐмо̄ј ми то̑ учѝнит како му̀ дра̄го!

Речник говора Прошћења

дра̑го, прил.1. срдачно, љубазно 2. било који.Који му драго нека дође.
дра̑го, непр., — инат, ћефОћу, драго ми је, шта ми можеш.