чу̏до,
а ср. Исп. чуде̏со. Поред обичног значења има и овако:
Чу̏до се учини̏ло. — Намести̏ла се кај неко
чу̏до. — У клетви:
Чу̏до ги сна̏шло. — У неким селима имају обичај да употребљавају место „Буди Бог с нама!“ Ђе̏те те
чу̑да ! Биће фраза пола срп. пола арнаут. Арн.
đeten наћи. У RJA.
čȕdo ср. / чу̏до / изр. ни́је чу̏да није за чуђење, не треба се чудити. – Ни́је чу̏да што су нас зва̑ли да до̑ђе̄мо кад зна́дӯ да ни̏кад нѐ иде̄мо пра̀зније̄х ру́ка̄. у̀дрит на̏ сто̄ (три̏ста) чу̑да̄ имати великих невоља, неприлика. – У̀дрили смо ш њи̏ма на̏ сто̄ чу̑да̄ ка(д) су по̏чели о̀д на̄с ѝскат о̀во̄ и о̀но̄. чѝнит (ства́рат) чудѐса каже се за некога ко живи мимо својих реалних материјалних и финансијских могућности. – О̀ни чѝнӯ чудѐса с о̀но̄ сво̀је̄ пла̀тице̄: ку́пили су зе̏мљу, вија̀џају, ли̏јепо се о̀бла̄чӯ и па̏пају до̀бријех боку̀нӣћа̄. чѝнит чудѐса увеличавати ствари, претјеривати у неким оцјенама. – Не чѝни чудѐса о̀(д) тега̄ што̏ си се нахла́дијо! чу̏дна (чу̏дно̄га) ми чу̏да није то ништа чудно, ништа необично. – Чу̏дна ми чу̏да и па̀лац ку́пит кад и̏ма̄ш пу̏ну вре̏ћу со̏ла̄да̄! сва̏ко̄ чу̏до за три́ да̄на каже се у вези с неком појавом која је необична, али ће брзо бити заборављена; у пренесеном значењу подразумијева се да ништа није трајно. – Сми́је̄мо се ѝ чудӣмо кра̀ткијен ве̏стицама, ма сва̏ко̄ чу̏до за три́ да̄на!
чу̏до, с. — 1. нешто необично. — Чудо невиђено сам видио. 2. чуђење. — Чудо моје те иг нема. 3. због чега, зашто. — Чудо си дошо? 4. много. — Чудо сам вукова видио. 5. напаст, невоља. — Чудо те снашло дабогда! (у клетви).